Prica iz septembra
| Gledam u tamu septembarske večeri. Misli su
raštrkane, uzburkane, kidaju jedna drugu. Čekam. Vrebam senke, lovim
zvuke: očekujem dragu siluetu, poznat korak.
Ne vidim, ali osećam da mi prilazi s leđa, osećam ruke - grle me oko
struka dok usne spuštaju vreli poljubac na vrat. Vrelina njegovog tela
žari, zabacujem glavu na njegove grudi. Gricka mi kosu. I uvo. Sve to
volim i nemo se predajem vatri koja se razbuktava. Grli me nežno i
snažno, čujem njegov ubrazan dah dok ruke putuju niz moje bokove,
miluju. Okrećem se ka njemu, pogled mi tone u tamnu dubinu dragih očiju.
Tamnih kao septembarsko veče, toplo i mirisavo. Zrelo. Usne se, najpre,
ovlaš sastaju u kratkom pozdravu, a zatim željno upijaju. Isprepletana
igra jezika, isprepletana igra ruku, tela. Posmatrač bi rekao: drvo na
vetru
Moje telo odgovara na svaki dodir. Raskopčava mi bluzu, grudi se
nadimaju, bradavice polude, hoće u nebo. Saginje se i nežno ih ljubi.
Zatim grubo. Milovanja postaju teža, moje ruke klize pod njegovom
košuljom, prsti mrse kovrđave dlačice grudi; njegove putuju mojim
butinama, pa pod suknju. Nestašne su i vrele. Ovaj čovek nema deset
prstiju, on je svetlost pretočio u ruke pa me zraci mijuju istovremeno
po svim najtanijim tajnama tela.
Njegova muškost ludi dok se šeprtljam sa kopčom i zatvaračem pantalona
(nikada nisam uspela da se spretno izborim sa ovim branama!), mislim,
stomak će da mi probuši. Oslobođena poleće u vis - brzo je stavljam u
kavez svojih usana. Ljubim ga i gušim se. Gušim se zato što je velik i
snažan, gušim se zato što je topao i nežan, zato što znam da ću ga
dobiti, da će biti moj rob i gospodar, sjaj i zamračenje.
Lagano me uspravlja. "Polako", ne znam da li obuzdava sebe ili mene ili
naše obostrano uzavrele strasti. Ljubeći se, prilazimo krevetu. Kako
smešno hoda u polu skinutim pantalonama. Kao patak. Moj patak. Grli me
mekoća kreveta, pokriva čvrstoća muškog tela. Ima li srećnije osobe od
mene? Moj dragan polako, ali snažno klizi u mene. Potpuno, u moje ruke,
oči, mozak. A ja hoću još, hoću da ga osećam u svakom pokretu, uzdahu, u
svakoj ćeliji. Hoću da mi posle kaže da mu je spala koprena sa mozga,
da je slobodan od svakodnevnih briga, od zla. I dajem mu se. Pratim
svaki njegov pokret, na udar odgovaram udarom, na predah predahom, na
zvuk zvukom. Oseaćam golicavo približavanje eksplozije. Ne dišem.
Još uvek gledam u tamu septembarske večeri. Pratim izdužene senke i siluete. Gospode, odakle se stvori moj muž?
| |
|
|
